177291243-Oto-Vajninger-O-Krajnjim-životnim-svrhama.pdf PDF

Preview

Summary

Naslov originala Otto Weininger: Über die letzten Dinge, 2. Auflage Wien, 1907 Izdavač PAIDEIA, Beograd Generalni direktor PETAR ŽTVADINOVIĆ Glavni i odgovorni urednik VESNA JANJIĆ © 1997, PAIDEIA, za ovo izdanje OTO VAJNINGER O KRAJNJIM ŽIVOTNIM SVRHAMA Preveo Branimir Živojinović Pogovor Vladeta ...

Description

Naslov originala Otto Weininger: Über die letzten Dinge, 2. Auflage Wien, 1907

Izdavač PAIDEIA, Beograd Generalni direktor PETAR ŽTVADINOVIĆ Glavni i odgovorni urednik VESNA JANJIĆ © 1997, PAIDEIA, za ovo izdanje

OTO VAJNINGER

O KRAJNJIM ŽIVOTNIM SVRHAMA Preveo

Branimir Živojinović Pogovor

Vladeta Jerotić

PAIDEIA BEOGRAD 2 0 0 4 .

PREDGOVOR DRUGOM IZDANJU Svaki istinski, večni problem jeste isto tako istinska, večna krivica; svaki odgovor je okajavanje, svako saznanje popravljanje. Vajninger Krst na Golgoti ne može te spasti zla ako nije podignut i u tebi. Angelus

Silezijus

Oto Vajninger rođenje 3. aprila 1880. u Beču kao drugo dete jednog umetničkog zanatlije. Bio je veseo dečak i rado i često je učestvovao u dečjim igrama; prilično rano je kod njega počeo da se primećuje snažan nagon za znanjem. U gimnaziji je marljivim čitanjem istorijskih, književnih i filozofskih delà bio mnogo ispred svojih godina. U to doba se najviše zanimao za filologiju, a i nosio se mišlju da postane filolog. (Francuskim, engleskim i italijanskim potpuno je vladao, španski i norveški dobro je znao.) Smisao za prirodne nauke i za matematiku probudio se kod njega tek kasnije, kad je pohađao univerzitet. Na studijama se naročito podrobno bavio filozofijom, biologijom, fiziologijom, fizikom i matematikom. Za eksperimentalne vežbe u laboratoriji nije pokazivao mnogo sklonosti. Ko ga je posmatrao na univerzitetu, morao se diviti njegovoj kolosalnoj radnoj sposobnosti. Vajninger je imao naročito otpornu

6

Oto

Vajniliger

konstituciju, koja je bila u neobičnom kontrastu s njegovom spoljašnjom pojavom, njegovim visokim i mršavim rastom. I njegovo izrazito nervozno biće nikad ne bi navelo druge da naslute kako su ovi nervi bili dorasli najvećim naporima i da - ako ostavimo po strani nekoliko nesumnjivo nervoznih stezanja srca - nikada nisu izneverili službu. Ali ipak bi bilo moguće da su neprestani misaoni rad i neprekidno u visokom stepenu uzbuđen osećajni život oštetili njegov nervni sistem a da on to nije primećivao. On je odlučno bio suprotnog mišljenja; naprotiv, bio je čvrsto ubeđen da mu fizički napor nimalo ne može nauditi. Ovo gordo osećanje apsolutne vladavine nad telom nije ga napuštalo do poslednjeg trenutka. Mada je ovo delom bilo zasnovano u njegovom pogledu na svet, svakako je tome doprinela i njegova žilava fizička konstitucija. Vajningerov duhovni razvitak pokazuje ogroman preobražaj celokupnog pogleda na svet, što počinje oko dve godine pred njegovu smrt i od suvog empiriokriticizma, preko Kanta i postkantovskog idealizma, džinovskim ga koracima dovodi do jednog metafizičkog, mistikom prožetog sistema sveta. Prvobitno zanesen poštovalac Avenarijusa, postao je pristalica Kanta, Platona, Plotina, Avgustina. Do tog preokreta doveli su etički problemi, koji su sve više ovladavali njime; i kad mu je postalo jasno da ključ za rešavanje svetske zagonetke treba tražiti u etici, zauvek se okrenuo od one filozofije za koju "dobro i zlo" nije bilo postalo čak ni problem. Pojam Boga, ranije odlučno pobijan, sad je stupio u prvi plan. Za Vajningera su najveći mislioci Kant i Platon: za njih vrednost (to jest ono što je istinito, dobro i lepo) važi kao ono što je apsolutno realno. Oni su ponajvećma udaljeni od hedonističkog pogleda na svet, za koji samo uživanje nešto znači, i od asketskog, koji bi po svaku cenu hteo da progna uživanje, dva pogleda koja uživanje smatraju za ono najdublje i poslednje na s'/etu. To što su razdvojili vrednost i uživanje, to je za Vajningera ogromna zaslu-

PREDGO VOR DRUGOM IZDANJU

8

ga Platona, Kanta i hrišćanstva; a što su to dvoje pomešali, to je najteži prekor koji on može uputiti Šopenhaueru i Fehneru misliocima koje je inače veoma cenio. Veoma je karakterističan Vajningerov odnos prema muzici, za koju je bio neobično talentovan. Ali u toj umetnosti nije mogao da uživa naivno, nego samo u povezanosti sa asociranim sadržinama predstava. Muzički utisak je budio u njemu slike iz duševnog života ili iz prirode (motiv zvezdanog neba, lupanja srca, ljubomore, osvete itd.), pa i onde gde je posredi bila samo apsolutna muzika, daleka od svakog teksta i programa. Među takvim vizijama bilo je i nekih koje nisu ostajale ograničene na osećanja i raspoloženja, nego su se uzdizale do sagledanja najviših i najopštijih problema. Kod Vajningera, kao čisto materijalnog i uopšte ne formalnog mislioca, za koga je i najapstraktniji problem bio zasićen žarkom osećajnom sadržinom, postalo je moguće da se melodije asociraju s filozofskim mislima (motiv razigranog monizma, motiv rezigniranog razdvajanja od apsolutnog, motiv naslednog greha itd.) - Najveći među svim muzičarima, najveći umetnik čovečanstva uopšte, za njega je Rihard Vagner, čijem geniju je u ovoj knjizi odao priznanje. Posle Vagnera najviše je poštovao Betovena. On je smatrao Betovena za genija kojem je zločin predstavljao opasnost, kao i Knutu Hamsunu i Avgustinu. Čežnja za čistotom, strahovita patnja i titanska borbena priroda snažno su ga privlačili; ali još više ona neobična, ozarena radost, za koju je jedino Betoven bio sposoban - on ju je nazivao "spascnom radošću" (.Radosti, lepa Božja iskro). Mocart, Bah i Hendl bili su - u njegovom smislu - najpobožniji kompozitori. U modernoj muzici gajio je naročitu naklonost prema Solvejginoj pesmi u Grigovoj sviti Per Gint; on naziva njenu melodiju u A duru "najvećim razređivanjem vazduha koje je ikada postignuto". Prema takozvanoj "lakoj muzici" bio je ili ravnodušan ili mu je ona (kao na primer svi valceri) bila direktno antipatična.

8

Oto

Vajniliger

Veoma je karakterističan i njegov odnos prema prirodi. Imao je izvanredno snažno, diferencirano i obuhvatno osećanje za prirodu; i kao u slučaju muzike, tako i ovde vidimo da su svi utisci asocirani sa jasnim predstavnim sadržinama. Specifičan način njegovog osećanja, međutim, ovde postaje filozofski sistem; asocijacije iz duševnog života u glavi pojedinaca ne prate samo utiske iz prirode kao subjektivne pojave, nego su realni simboli etičkih i psihičkih fenomena. Povezivanja svojih impresija Vajninger u ovom slučaju smatra za paslike objektivno postojećeg odnosa između vidljivog i nevidljivog. To nije bila apstraktna refleksija, nego doživljaj najveće neposrednosti koja se može zamisliti. U isti mah sa oblikom i bojom saglédao je moralnu potenciju, ideju koja se onde materijalizovala. Sve čulno postajalo je za njega simbol nečeg duhovnog: svaka pojedinačna životinja, svaka biljka, svaki mineral, brdo i dolina, voda i vatra, svetlost i toplota postajali su simboli. Svetlost je za njega dugo bila simbol moralnosti; vatra je simbol uništenja, izvor rođenja, reka apolonskog, more dionizijskog načela; pas, svinja i zmija - zločina; konj ludila, itd. U ovoj se simbolici njegova intuicija susretala sa idealističkom filozofijom. "Svet je moja predstava" - prema tome, svim stvarima pripada realnost samo utoliko ukoliko su simboli onog drugog sveta, koji se naziva "višim, večnim životom", "bezvremenim bivstvom", "inteligibilnim svetom", "najvišom realnošću". Osnovna pretpostavka za celo ovo shvatanje jeste potpuno antropocentričan pogled na svet, koji se, istina, ne može dokazati, nego će uvek ostati stvar vere i osećanja: svet kao objektivisani čovek, čovek kao korespondirajući subjekat objekta koji se zove "svet". Prastaro učenje o mikrokosmosu ovde je ponovo postalo plodno. Najdublje razumevanje Vajningerovog života i mišljenja razotkriva nam njegov stav prema dualizmu.1 Čovek je, prema Vajningeru, sastavljen iz dva delà: jedan deo potiče iz svemira, iz i Reč "dualizam" ovde se upotrebljava samo u etičkom smislu.

PREDGO VOR DRUGOM IZDANJU

9

kosmosa, iz božanstva, a drugi iz ništavila, iz haosa, iz đavola (koji je za Vajningera samo personifikacija "ništavila"). Deo iz kosmosa proteže se na sve u čemu se izražava ono što je dobro, lepo i istinito-, u njemu se nalazi sve pozitivno, sve što samostalno egzistira, svaka snaga i životna radost, a istovremeno i sve objektivno što povezuje ljude jedne s drugima. Druga polovina, nasleđe haosa, sadrži sve negativno, sve što egzistira neslobodno i ne na osnovu sebe samog (kao što je, na primer, sujeta), svaki strah i slabost i sve što razdvaja ljude: na njihovom čelu zločin i ludilo. Etika i logika razotkrivaju čoveku svemir, zločin i ludilo mu oduzimaju egzistenciju; jer kao mikrokosmos, čovek samo onda ima stvarnu egzistenciju kad je sâm odraz svemira. Vajninger razlikuje razne stupnjeve duševne egzistencije. Njihova količina može se spolja odrediti pomoću otpora koje je kadra da savlada. Snaga kao svrha samoj sebi propada mnogo pre nego snaga nastala iz dobrote. Energija iz karaktera odoleva mnogo duže nego energija iz sujete. Poverenje u Boga usamljenog čoveka opstaje u opasnosti, dok pobožnost društvenog čoveka izneverava. Vajninger je smatrao jednim od svojih najvažnijih zadataka da psihičku ukorenjenost svih osobina i nagona ispituje putem samoposmatranja. Ona se onda morala slagati sa otpornošću utvrđenom putem iskustva. Reč " svemir" ovde stiče psihološko-etički značaj; ona označava duševno stanje koje je u mišljenju, osećanju i htenju usmereno prema celini sveta, prema beskonačnome. Jer svaki pojedinačni čin mišljenja, svaki čin volje, svaki estetski čin osećanja preobraća mnogostrukost čulnih oseta u jedinstvenu totalnost, kako je to učio Kant i kako to Vajninger u svojoj knjizi Pol i karakter na očigledan način razašnjavajući ponavlja. Sveukupnost - kod Vajningera istovremeno i filozofski pojam i individualno duševno svojstvo - uvek je i jedinstvo; jer se totalnost samo pomoću jedinstva može shvatiti.

10

Oto

Vajniliger

"Svemir" i "ništavilo", to su one dve sile koje se bore za prevlast u čoveku. Tako nam duševni život u najdubljoj osnovi izgleda kao večna borba. Specifična vrsta njegovog "haosa", njegovog "ne", određuje kod svakog čoveka razvitak i uobličavanje upravo onoga "da" iz carstva kosmosa koje je suprotno njegovoj formi haosa. Svako ispoljavanje ništavila omogućava korespondentno ispoljavanje iz svemira; svaki deo kosmosa u čoveku nosi u sebi opasnost odgovarajućeg haosa. Ljudska svest je moguća samo zahvaljujući suprotnosti; božanstvo se inkarnira u čoveku da bi onde u borbi protiv ništavila postalo svesno sebe. Bog hoće da sebe ponovo nađe u čoveku kao što pri svakoj erotici muškarac hoće da sebe ponovo nađe u ženi. Nazvali smo ludilo i zločin dvema najznačajnijim pojavnim formama ništavila. Kome ludilo1 predstavlja opasnost, za njega sve što je logičko postaje problematično, napušta ga instinktivna pouzdanost suđenja. Da bi se zaštitio od opšte nesigurnosti u misaonom orijentisanju, da ne bi izgubio tie pod nogama, on mora pozivati u pomoć vrhovna, najopštija načela mišljenja. Otuda dolazi do toga da se upravo takvi ljudi naročito interesuju za logičke i gnoseološke probleme. Da bi nešto postalo problem, mora najpre biti problematično. Ko je bolestan, mora se brinuti 0 bolesti, zdravlju i terapiji, makar prema medicini bio ne znam koliko ravnodušan; gde se nalazi opasnost, onde će biti potrebno saznanje. To važi za opasnosti koje prete održanju unutrašnjeg života začelo ne manje nego za sve ono čime čoveka muči okolina. Kod Kanta je nesumnjivo sve bilo stavljeno pod pitanje kad je našao svoje probleme: "Kako je iskustvo moguće? Kako je moguća čista nauka o prirodi?... " Kod luđaka se pomućuje mišljenje, kod zločinca osećanje za vrednost. Vrednost ljudskog života, vrednost slobode, istine, pravde, lepote - sve to za njega postaje problematično. I ako nije 1 Vajninger pod pojmom "sklonost ka ludilu" obuhvata sve poremećaje logičke ravnoteže, dakle i maniju gonjenja, hipohondriju, melanholiju, ludilo veličine, manije svih vrsta, prinudne predstave, fobije itd.

PREDGO VOR DRUGOM IZDANJU

11

potpuni zločinac, nego čovek u kojem su pored moralnog teženja prisutne zločinačke sklonosti, koji se nasuprot svim iskušenjima trudi da održi svoje bolje Ja, onda iz onoga što je postalo problematično nastaju odgovarajući problemi. Samoposmatranje mu pokazuje unutrašnjeg neprijatelja, ono na njega lije svetlost svesti, pod kojom ovaj mora propasti. Jer sve zlo u čoveku po Vajningeru nastaje usled nedostatka svesnosti. Svesnost je moralnost. Što više čovek zna o svemu što se dešava u njemu, što mu jasnije postaje sve ono što mu donosi spoljašnji svet i što mu uzbuđuje dušu, to više on postaje ogledalo univerzuma, to više postaje mikrokosmos. Samoposmatranje je sredstvo kojim se čovek može osloboditi unutrašnjeg neprijatelja zločinačkog instinkta. Sada postaje jasno šta je Vajninger mislio rečenicom: "Svaki istinski, večni problem jeste isto tako istinska, večna krivica; svaki odgovor je okajavanje, svako saznanje popravljanje". Ali što je dublje zatamnjen svet, to snažnije mora biti i prosvetljenje o dobru i zlu ako treba pobediti unutrašnjeg neprijatelja. Gde se sve stavlja pod pitanje, onde mora biti razotkriven krajnji izvor moralnosti. Jer samo potpuno jasna moralna svesnost omogućava duševni preporod. Novi čovek ulazi kad je stari, suočen sa krajnjim razlozima moralnosti, odlučio borbu između kosmosa i haosa. Od nekadašnjeg zločinca postao je svetac. Što je snažnija bila opasnost "ništavila", to slavnije postaje "bivstvo" kad je savladalo ništavilo. Najveći čovek je onaj koji je savladao najvećeg neprijatelja. Genije nije neka vrsta ludila ili zločina, nego njihovo najpotpunije savlađivanje. Načelo suprotnosti moguće je uporediti s jednim biološkim fenomenom. Pri svakoj zaraznoj bolesti stvaraju se takozvani antitoksini, koji se trude da unište toksine, izazivače bolesti. Čim po broju i snazi nadmaše ove, dolazi do ozdravljenja. Posle većine zaraznih bolesti ovi antitoksini godinama ostaju u telu, tako da bolesnik postaje imun na odgovarajuću infekciju; on onda odole-

12

Oto

Vajniliger

va i najjačoj opasnosti od infekcije. Tako i onaj koji je pobedio zločinca u sebi postaje imun na sve što je antimoralno; on gubi i sve isključivo prostačke crte koje su obično prisutne kod normalnog čoveka. On prema sebi i drugima postupa sa strogošću koju njegova okolina ne može shvatiti i koju tumači kao okrutnost ili preteranu razdraženost. Tako nastaje tip sveca. Svetac i genije u najvećoj meri učestvuju u istini. Svetac ima onu istinu koja osvetljava put samoposmatranja, genije onu koja omogućava posmatranje celoga sveta. Svetac je spasen kad se svetlost višeg života javi u njemu samome; geniju sav svet sija pod tom svetlošću. Vajningerovo shvatanje d a j e genijalnost najviša moralnost izazvaće čuđenje kod mnogih ljudi. Ali ta veza je zapravo veoma jednostavna. Onaj koji je moralan ima razumevanje za sav život na svetu, pošto on sam učestvuje u višem životu, koji je izvor svega života. Osećanje sopstvene slobodne i autonomne egzistencije omogućava mu da oseća i ceni i egzistenciju drugih stvorenja. Zločincu nedostaje smisao za slobodu, za svrhu po sebi, za život; on to ne oseća u sebi i ne ceni kod drugoga. Međutim, živa bića mogu se razumeti samo kao svrha po sebi; s najvećom ljubavlju utonuti u svojstvenost pojedinih životinjskih vrsta, to je neophodno za istraživanje. Razumevanje životnih procesa, pak, podloga je za razumevanje organizama; jer u svakom organizmu čuva se neki specifični oblik života. Ali kategorički imperativ "nikoga ne shvatati samo kao sredstvo za svrhu", koji je Kant zamislio kao primenljiv samo na razumna bića, može se u izvesnom smislu proširiti na ceo stvoreni svet. I neki granitni blok, neki kristal ametista mogu samo onda stvarno razumeti ako se nalazim u onom raspoloženju koje je Šopenhauer opisao kao "sagledanje lišeno volje". Ukoliko je nešto "zanimljivo", utoliko spada pod pojam svrhe po sebi. Drugo shvatanje svih stvari pruža volja za moć; pomoću nje nije moguće pojmiti stvari, nego ih u najboljem slučaju samo upotrebiti za određene egoistične svrhe. Svaki ka-

PREDGO VOR DRUGOM IZDANJU

13

men svojim oblikom i svojom bojom predstavlja izvesnu količinu logičke i estetske egzistencije; da tu egzistenciju oseti, istraži, upije u sebe, u tome je moralnost istraživača prirode, slikara. Ko sâm poseduje najvišu egzistenciju, za toga i stvari spoljašnjeg sveta imaju najbogatiju sadržinu. Ono što je dobro i uzvišeno razvija se, prema Vajningeru, u borbi protiv svoje suprotnosti, i sve pozitivno u čoveku ima svoje negativno naličje. Veoma smo iscrpno govorili o ovom učenju ekstremnog etičkog dualizma; delom zato što je ono konstitutivno za shvatanje psihologije, a poglavito zato što je ono izvanredno karakteristično za duševni život samog njegovog tvorca. Jer životno osećanje Ota Vajningera bilo je nerazdvojno povezano sa svešću o borbi, i njegovo polemičko ponašanje prema spoljašnjem svetu bilo je samo slab refleks borbi koje su besnele u njegovoj duši. Nije čudo što su mu preko usana tako retko prelazili osmeh ili šala. Neumoljiv prema sebi samom i strog prema drugima, gvozdene samodiscipline, svakog trenutka pripravan da napregne sve sile i da uloži celu svoju ličnost, on je uvek zadržavao vojničko ponašanje. Njegovo neumoljivo, odlučno biće - bar poslednje godine - nikad nisu ublažavali nastupi humora niti neko trenutno zadovoljstvo. Sve idilično bilo mu je tuđe i gotovo nerazumljivo; zato nije, na primer, mogao steći pravi odnos prema Fehneru, niti prema Homeru. Nasuprot tome, izvanredno visoko je cenio Getea, koji je - iako je kao filozof prirode bio monista u svom najsnažnijem delu prikazao etički dualizam. Vajninger je sâm sebe držao za zločinca. U svim svojim duhovnim težnjama, u svom uspinjanju do najviše visine saznanja sveta video je borbu protiv zločinčevog "ništavila". Osećao je u sebi ogroman podsticaj na laž, na svirepost, čak na ubistvo. Neposredno pred svoju dobrovoljnu smrt zapisao je: "Ubijam sâm sebe da ne bih morao ubiti nekog drugog". Počešće već savlađivani, ali tada nesavladljivi strah od stravičnih sila u njemu samome oterao gaje u smrt.

14

Oto

Vajniliger

Vajninger, neuporedivi samoposmatrač, sve to iskazuje ne jedanput nego stotinama puta i tokom više godina. A ipak smo jedva kadri da u to poverujemo. Čovek koji je i danju i noću s neumornom istrajnošću tražio istinu - da bude u duši lažov; koji se divi životu u suncem obasjanoj trunčici - da bude ubica. Istina, on je mogao imati osnovu za to; ali ova osnova bi suprotnim smerovima volje bila stotinama puta natkompenzirana. Ili je to bilo samo sputano, pa je, posle dugogodišnjeg potiskivanja, zapretilo da izbije s obnovljenom snagom? Da li je teško potiskivana prirodna osnova u jednom slabom trenutku opet ponovo sve osvojila? Ja to ne znam, i niko ne može znati. Ali pre verujem u sledeće: Vajninger, koji je u sebi toliko toga nosio, mogao se s najvećom lakoćom preneti i u dušu zločinca. On je, imajući univerzalnu podlogu, začelo osećao i sve zločinčeve instinkte. Da li su to stoga morale biti prvobitne pobude? Za njega opasnost možda čak i nije predstavljao zločin, nego - u najširem smislu shvaćeno - ludilo? Poznato je da pojave ludila i zločina delimično teku paralelno. Psihijatri vole da sve dovode u vezu sa duhovnom bolešću, moralisti sa grehom; filozofi čas ludilo nazivaju krivicom (Dekart), čas krivicu ludilom (Spinoza). Vajninger je zahvaljujući svojoj ponosnoj i aktivnoj prirodi, kao i potrebi da sve pojave vidi u najprisnijoj povezanosti, unapred bio naklonjen etičkom pogledu na svet; jer samo tu se čovek i svemir javljaju u stvarnom jedinstvu, samo tu je čovek svoje sopstveno delo. I tako je, usled ove prvobitne dispozicije, mogao moralno protumačiti remećenje svoje duševne ravnoteže. A stalna sklonost ka laži, ka tiraniji, i uživanje u ubistvu - možda su to bile samo prinudne predstave. Strah da će morati da postane ubica, strah koji g a j e oterao u smrt, verovatno je bio fobija. To bi onda značilo d a j e on pao kao žrtva prostranog područja duhovnih poremećaja. - U svakom slučaju, na kraju ga je nadjačao haos, kome je godinama prkosio vinuvši se u zračne visine: svejedno da li je to bio ovaj haos ili onaj.

PREDGO VOR DRUGOM IZDANJU

15